Поклони за децу или специјални рат?

Дељење пакетића испред месне
заједнице у Параћину на
римокатолички божић!

Hепријатељ не мирује. Вреба, и у сваком тренутку, и то највише онда кад се најмање надамо, напада. Христов непријатељ, непријатељ Православља, напада најподмуклије.

Тако је било, макар у нашем случају, одувек. Навешћемо само пар примера: муслиманске јединице нападају српску нејач за време Божића, НАТО снаге за време Васкрса, и тако даље, и тако даље. Рат се наставља, и то не више конвенционални већ психолошки и духовни. Као пример за то наводимо задњи случај, нимало наиван и изузетно опасан.


Наиме, на римокатолички Божић или, политички коректно говорећи, Божић који се слави по грегоријанском календару 25. децембра, испред једне месне заједнице у Параћину, деци су дељени поклони. Неко би рекао, па то су дељени новогодишњи а не божићни поклони и како ми Срби у свему видимо некакву заверу. Ова примедба би била умесна, да је изабран било који други дан. Могли су се ти пакетићи делити 21. или 26. или било којег другог датума и то не би било спорно. Могли су се делити и без божићне јелке. Могли су се делити, под условом да у Параћину има римокатолика, у римокатоличкој цркви. Међутим, дељени су испред званичне институције, што месна заједница свакако јесте. Ова чињеница, колико год поразна и жалосна била, ипак је и отрежњујућа, јер нам јасно говори да се наша отаџбина налази под тихом окупацијом.

Неко ће поново рећи, добро је да су деца добила поклоне, па ма од кога били, тешка је ситуација данас, многи родитељи то не могу да приуште својој деци. Истина је да је тешка ситуација. Истина је да многа наша деца ни не знају шта значи добити божићни поклон. Али већа и важнија истина, права истина која се крије иза дељења поклона, је та да се духовно раслабљује ионако пољуљан народ Светог Саве. Да ли би браћо, то исто рекли и за онога „свећеника“, „блаженог“ Алојзија Степинца, чији изговор беше да је насилно покрштавао нашу децу у НДХ да би их спасио од усташког ножа? Многа од те деце данас не знају да су Срби, а неки су чак учествовали у задњем погрому и прогону Срба из РСК. Наши преци су се држали максиме да не продају веру за вечеру. Управо ти наши преци, држећи се Часног Крста, борећи се непрестано са вером у Бога, су узрок нашег постојања данас.

Рат, специјални рат, који се води против Срба, не престаје, само мења облике и интензитет. Ми морамо бити на опрезу увек и у свако доба ако мислимо да опстанемо. Ми морамо бити спремни на Борбу непрестану, за Крст Часни и Слободу Златну.

Ми морамо коначно да прогледамо на духовне очи, како би прозрели све обмане кнеза овог света и његових слугу. Ми морамо да победимо, да не бисмо нестали.