недеља, 01. јануар 2012.

[ИНТЕРВЈУ]:“Раскрћа или беспућа србске геополитике“


Недавно сте у свом тексту "Откуд рат?", написаном као уводник за новине Србске Патријаршије "Православље", говорили о стварној позадини последњег рата који је НАТО водио против нашег народа. Какав је био тај рат?
Нема никакве сумње да је за наш народ и нашу земљу овај рат превасходно био одбрамбени рат. Као што и Његова Светост Патријарх Србски Павле већ годинама умесно наглашава и опомиње, постоје само две врсте ратова - праведни и неправедни. Неправедни су сви освајачки ратови, то јест ратови које отпочињу и воде богохулни силници који не признају ни Божију Правду ни људско право.
Само ратови који су одбрамбени или пак ослободилачки јесу праведни зато што се воде искључиво ради очувања слободе или њеног поновног задобијања. Са овом поделом ратова на праведне и неправедне слажу се не само православни хришћани и сви људи добре воље, већ и најкомпетентнији теоретичари ратова. За евроатлантске НАТО убице овај рат је, несумњиво, представљао почетак завршне фазе у пакленом разарању србског геополитичког и отачаственог простора уз истовремени покушај планског сужавања и редуковања стратешких и маневарских могућности Русије као бивше, али и потенцијалне глобалне силе спремне да се супротстави америчком сведимензионалном хегемонизму. Од 24. марта ове године НАТО је себе најексплицитније дефинисао, показао и потврдио као казнену експедицију Новог светског поретка. Наше нелрихватање срамне капитулације у Рамбујеу разоткрило је праву природу америчког антихришћанског тоталитаризма који се, у крајњој линији, своди на голи сатанизам.

Да то није можда прејака реч - сатанизам, када је у питању глобална стратегија САД и НАТО?
Шта је друго него сатанизам ако деветнаест финансијски најбогатијих, индустријски најразвијенијих и војно најмоћнијих западних земаља, са безбедног кукавичког растојања, бесомучно и демонски сладострасно убијају касетним бомбама и крстарећим ракетама један народ само зато што је непоколебиво одбио да буде окупиран. Убијати дечицу на ношама (трогодишња Милица Ракић из Батајнице), труднице, породиље, бебе, старце, болеснике, путнике - и све их притом на новинарским НАТО-конференцијама бестидног кловна Џејми Шеја прогласити "колатералним штетама" операције "Милосрдни анђео" - шта је то него злодуховни и паклени цинизам, то јест сатанизам у најгорем могућем облику.

Рекли сте да је сада наступио почетак завршне фазе разарања србског геополитичког простора. Да ли је то, пре свега, последица такозваних "сукоба ниског интензитета"?
Да би смо веродостојно одговорили на Ваше зналачки интонирано питање, морамо се најпре успешно одупрети вирусима политикантско-идеолошке острашћености и превазићи сва искушења настала фрапантним непознавањем геополитичких реалија. Наиме, треба неизоставно имати у виду да је доктрину и стратегију сукоба ниског интензитета (Low Intensity Conflict) разрадила и усвојила Реганова администрација почетком осамдесетих година са првенственим циљем остварења пројекта Новог светског поретка по замисли америчког "Савета за иностране послове" (The Council of Foreign Relations ). Током осамдесетих година стратегиjа сукоба ниског интензитета испробана је у више земаља Латинске Америке, Азије, Африке и Европе да би након тога кулминирала у пројектима разарања Совjетског Савеза, Чехословачке и СФРЗ, а у ове дане бесомучним покушајима разбиjања СРЗ.

Шта је, уствари, суштина сукоба ниског интензитета и које су њихове карактеристике?
Сама суштина ове стратегиjе jесте изазивање криза у другим земљама и управљање токовима криза. У политичко-социолошкоj и воjно-стручноj литератури на Западу познат је и општеприхваћен термин "управљање кризама" (Crisis Management), али из разумљивих разлога, не и термин "изазивање криза" иако се ради о две међусобно условљење и повезане фазе 'јединственог процеса. У стратегији НАТО-а појам "управљање кризама", то јест "менаџмент криза", званично је ушао у употребу на седници савета ове злочиначке алијансе, одржаној у Риму 7. и 8. новембра 1991., године.

Што се тиче карактеристика стратегије сукоба ниског интензитета, овде и сада навешћемо осам најважнијих одлика о којима говоре наши еминентни војно-политички и обавештајни аналитичари генерали Душан Вилић и Бошко Тодоровић у својим стручним радовима.

То су:
  1. непоштовање било каквих етичких, моралних и правних норми;
  2. подређивање свих традиционалних вредносних система голом интересу потрошачког менталитета;
  3. широко распрострањено корупционаштво засновано на принципу либералног капитализма према коме све, укључујући морал и достојанство човека, има своју новчану цену;
  4. вероломност чак и у односима са најближим савезницима;
  5. манипулације јавним мнењем;
  6. амбивалентност са колаборантима у другим земљама;
  7. физичко уклањање опасних противника на најразличитије начине;
  8. организовање терористичких акција.

Заиста је немогуће не приметити да су све горе наведене карактеристике стратегије сукоба ниског интензитета на србском геополитичком простору итекако евидентне најмање последњих десетак година. Вашингтонске архитекте Новог светског антихришћанског поретка ништа не препуштају историјским случајностима и геополитичким импровизацијама. Невоља је у томе што ми губимо из вида или, још горе, потцењујемо њихову бескрупулозну вољу за моћ која жели да читав свет постане својеврсна колонија њихове неспутане војне, политичке и економске диктатуре. И као што недавно рече пуковник др Светозар Радишић, угледни србски војни доктринолог, "Пентагон планира, производи и експлоатише несреће"!

Ако се не варам, Ви тврдите да су САД себи намениле улогу светског полицајца слремног да било који део планете прогласи зоном својих стратешких интереса?
Потпуно сте у праву. Званични назив америчке безбедносне стратегије, која је у савршеном складуса вашингтонским глобалним интересима, гласи: "Национална безбедносна стратегија ангажовања". По речима садашњег америчког секретара одбране вилијама Коена, то уствари значи да ће "САД наставити да остварују чврсто вођство у међународној заједници, користећи све димензије свог утицаја за обликоаање безбедносног окружења. То је нарочито важно за обезбеђивање мира и стабилностм у регионима где САД имају виталне или важне интересе као и за проширивање заједнице демократских држава са слободним тржиштем". Очигледно је да се овде, како Коен без икаквог околишања каже, ради о "ииперативу да САД, као глобална сила која треба да штити глобалне интересе, морају остати дипломатски, економски и војно ангажоване у целом свету". Дакле, амерички митови о демократизацији, људским правима, слободном тржишту, спречавању хуманитарних катастрофа и сличне којештарије, намењени су, очигледно, безнадежно наивним аделтима Новог светског поретка вашингтонског хегемонизма.

Да не буде забуне, треба нагласити да су горе наведене речи уграђене у темеље нове војно-политичке доктрине САД који је, у форми извештаја под називом "Четворогодишњи преглед одбране" ((Quadrennial Defence Rewiev, укључујући и "Заједннчку визију 2010" – Joint Vision 2010), после завршеног четворогодишњег циклуса маја 1997, поднео Вилијам Коен. Бескрупулозност садашњег америчког војно-политичког олределења најбоље изражава следећа Коенова реченица: "Ми, у рату, не желимо фер борбу - желимо способности које ће нам обезбедити одлучујућу предност". А шта та америчка "одлучујућа предност" заиста подразумева када су Срби у литању, показали су догађаји од 24. марта до 10. јуна ове године.

Какво је место и улога Европе у светском поретку који стварају САД? Да ли је садашња Европа у геополитичком, војном и економском смислу аутеитична европска Европа или се ради о нечему другом?
На ово питање најбољи одговор је недавно изрекао Збигњев Бжежински, један од директора Трилатералне комисије и, несумњиво, једна од најутицајнијих особа у америчком спољнополитичком естаблишменту. Овај архитекта америчких геостратешких и геополитичких интереса, са леденом, готово бруталном искреношћу и без инало куртоазног, назови дилломатског околишања констатује: "Европа још није способна да буде амерички партнер. Европа је идаље амерички протекторат"'. Најкраће речено, то значи да Европа, оваква каква је сада, није европска Европа јер није окренута културним, политичким, економским, безбедносним и стратешким интересима аутентичне Европе и њене евроазијске геополитичке парадигме. Све док буде покорно и послушно испуњавала антиевропске англоамеричке диктате, Европа ће бити амерички протекторат и, штавише, америчка колонија. Да је Европа благовремено имала слуха за веродостојна упозоравања врхунских геополитичких мислилаца прве половине двадесетог века, онда би на прави начин водила рачуна о америчком глобалном и антиевропском хегемонизму. На пример, Карл Хаусхофер је још далеке 1943. године разобличио планове "геополитичког панамериканизма" и утемељивања растуће светске моћи САД које, "по завршетку своје геополитичке експанзије по меридијанима, стварају основу за најозбиљније угрожавање света јер то носи могућност да цела планета буде поробљена од стране Сједињених Америчких држава . као што видимо, данас, на самом крају двадесетог века, већ је изграђена америчка основа за најозбиљније угрожавање читавог света.

Недавно је у Белорусији објављена веома запажена монографија под насловом "Србска Православна Црква" у којој се поред осталих значајних прилога налази и један Ваш текст посвећен заштити србског духовног и националног идентитета. Монографију је у форми изванредног зборника радова приредио др Иван Чарота, угледни белоруски књижевни критичар, есејиста и преводилац, професор славистике иа универзитету у Минску. У којој мери су овакви пројекти значајни за боље и услешније повезивање православних народа и да ли то може довести до стварања својеврсне противтеже америчком хегемонизму?
Нема никакве сумње да је данас, више него икада раније, потребна противтежа, тачније делотворно супротстављање сваком облику глобалног тоталитаризма у које, наравно, спада и амерички хегемонизам. Истине ради, треба свакако рећи да је још један облик тоталитаризма данас итекако активан на планетарном нивоу. Наравно, реч је о исламском фундаментализму који је, нимало случајно, спрегнут са америчким хегемонизмом у заједничком освајачком походу. За нас Србе је од далекосежне стратешке важности и суштинског значаја јачање свих србско-руско-белоруских веза и спона. Наше народе снажно обједињују и повезују три ствари: пре свега, вера православна; затим, словенско порекло; и на крају, али не и последње, заједнички непријатељи у лику свих заговорника и промотера Новог светског поретка. Зато је неопходно да свако од нас заступа и развија, наравно, у оквиру својих могућности и у свом сталешком делокругу, озваничени Савез Русије, Белорусије и Југославије.

Морамо да знамо да је управо од 24. марта ове године отпочео крај униполарног света. Нико озбиљан (бар у смислу геополитичке озбиљности) више не верује у магичну формулу под називом "међународна заједница" иза које се крије тоталитаризам НАТО евроатлантиста и њихово лицемерно "међународно право" које је, да парафразирамо старогрчког философа софисту Трасимаха, најбезочнија "корист јачег". Ми истовремено присутствујемо кондензовању једне нове геополитичке ситуације глобалног значаја. Реч је о стварању стратешког партнерства Русије, Кине и Индије, које полако, али незауставиво сигурно, стичу своју геостратешку, а самим тим и геовојну и геоекономску самосвест. Ове три државе заједно чине половину човечанства. Зар деветнаест евроатлантских НАТО земаља са својих свега седамстопедесет милиона становника могу и даље у таквој геостратешкој констелацији претендовати да буду некаква фамозна "међународна заједница" која некажњено сме да врши монструозне злочине где год јој се прохте на земаљској кугли, а све у име "спречавања хуманитарних катастрофа", "демократизација" и "пацификација". Знајмо: Сједињене Америчке Државе и НАТО су мртви, само им то СNN још није објавио.

Заиста бих волео да је Ваш оптимизам оправдан.
Морам да Вас коригујем. Овде није реч ни о каквом оптимизму или некавом списку србских лепих жеља. Ради се о реалним проценама и констатацијама чињеничног стања које иако је ин стату насценди врло добро потврђује све досад речено. Сетите се, нaпример, и последњег самита такозване "Шангајске петорке" (Кине, Русије, Казахстана, Киргизије и Таџикистана) недавно одржаног у главном граду Киргизије Бишкеку. Тада су председници ових средњеазијских држава јасно ставили до знања америчким хегемонистима и исламским фундаменталистима да ће се најодлучније супротставити свим режираним кризама у овом стратешки важном евроазијском региону, тачније, геополитичком "средишту" (heartland) евроазијског континента. Мноштво примера потврђује да се свет налази на прагу нове прерасподеле моћи, али овога пута у мултиполарном геостратешком кључу. Ми Срби морамо, уз Божију помоћ, да издржимо ову последњу и најтежу фазу одупирања Новом светском поретку. Јер, знамо да онај ко претрпи до краја, тај ће бити спасен. Раздобље које је пред нама јесте период у коме ће светлост србског витешког непокора и слободољубља осветлити многе, још увек истински човечне, народе и људе широм света. И као што Господ каза: "Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла"!

Интервју објављен у листу за културу, уметност и друштвена питања "Збиља",
бр. 51-52-53, новембар-децембар 1999.

Нема коментара:

Постави коментар