Тај однос је пре свега био условљен следећим веродостојним чињеницама. Наиме, Србска Православна Црква је у историјски потврђеном смислу државотворна Црква. То значи да јој нипошто није свеједно да ли је у србској држави и Отачаству све, како каже Апостол Павле, "благообразно и по поретку" (1 Кор 14, 40) или је пак државни живот прожет хаосом и безвлашћем.
Средњовековна симфонија Цркве и државе била је превасходно симфонија Цркве и оружаних снага као најдржавотворнијих и најдржавочуварнијих сталежа. Ми данас губимо из вида неприкосновену истину о стратократским темељима немањићке Србије у којој су оружане снаге поседовале своју исконску самосвест кључних сталежа. Само захваљујући благословеном споју Православља и оружаних снага, ондашња Србија могла је да буде веома респектована држава која је максимално користила своје геополитичке и геостратешке предности.
Средњовековна симфонија Цркве и државе била је превасходно симфонија Цркве и оружаних снага као најдржавотворнијих и најдржавочуварнијих сталежа. Ми данас губимо из вида неприкосновену истину о стратократским темељима немањићке Србије у којој су оружане снаге поседовале своју исконску самосвест кључних сталежа. Само захваљујући благословеном споју Православља и оружаних снага, ондашња Србија могла је да буде веома респектована држава која је максимално користила своје геополитичке и геостратешке предности.
Да ли то значи да православни хришћани данас требају да буду одлучнији у одбрани свог идентитета?
Свакако. Ми се данас због својег лицемерног маловерја и духовне раслабљености понашамо као да смо паметнији и побожнији од таквих Светитеља какав је, на пример, Митрополит Московски Филарет који јасно и гласно, у форми језгровите безпоговорности, исказује егзистенцијалну, етичку и историјску одговорност сваког православног хришћанина: "Љуби непријатеље своје, сатири непријатеље Отачаства, гнушај се непријатеља Божијих!" Своје личне непријатеље побеђујемо у љубави кроз молитву и пост плодовима истинског сиирења, али- непријатеље Божије и непријатеље нашег Отачаства можемо победити само праведном силом. "Излити гнев на онога који зло чини" - то је по речима Новога Завета (Рим 13, 4) основна функција оружаних снага.
На који начии би Србска Православна Црква данас требала да буде присутна у војсци и полицији?
Пре свега, као благодатна подршка и духовна подлога државотворној, државочуварној и национално-безбедносној улози војске и полиције. Богу хвала, наша војска и полиција у оквирииа садашњих историјских околности желе да из светосавске витешке традиције преузму, прихвате и примене све оно што је живо и делотворно. У том прегнућу им Србска Православна Црква, а пре свега њени архијереји, мора свесрдно помоћи уколико желимо да опстанемо и останемо читави у овом стравичном ковитлацу небивалих искушења.
Интервју објављен у "Божићном додатку" дневних новина "Блиц", 6. Јануара 1999.
Нема коментара:
Постави коментар