Господине Крстићу, шта je за Вас нација a шта вера и коме дајете предност?
Најкраће и наједноставније речено, нација јесте државотворни народ, то јест народ који има способност стварања и очувања своје државе у историјском континуитету њеног постојања. Ако парафразирамо Хегела, можемо рећи да je нација историјски народ. За мене, као човека који се труди да буде хришћанин, вера je управо оно што о њој казује Свети Апостол Павле у својој Посланици Јеврејима (11:1): "Вера je основа онога чему се надамо".
Подробније речено, у складу са грчким оригиналом и латинским вулгатиним преводом горе цитираног израза "основа", вера je хупостасис,субстантиа - оно што нама и нашем животу као субстанца омогућава истинску и аутентичну егзистенцијалну постојаност, онтолошку субстанцијалност. Наравно, ову субстанцилајност подарује само жива и нелицемерна хришћанска вера, то јест вера у Бora Живог и Истинитог, плодна вера која кроз љубав дела - кроз љубав према Богу и љубав према ближњима. Из свега досад реченог јасно je да ja као православни Србин не могу бити у лажној дилеми шта претходи чему и шта je важније: вера или нација. Вера и нација нису конпаративни појмови, a још мање су опозитни. Могу се противстављати само у раздобљима када су cвe вредности на најбаналнији начин исполитизоване и девалвиране. Вером потврђујемо нашу непоновљиву боголикост као конкретне личности (a не безлични индивидууми) у конкретној заједници.
Колико je нација, a колико вера фактор (дез)интеграције?
Нема никакве сумње да и нација и вера могу бити веома снажни чиниоци интеграције свеукупних позитивних енергија једног човека и једне заједнице. Они то јесу само ако je нација прожета духом праве и здраве вере у лику хришћанског благоверја. Уколико се пак вера изроди или, још горе, изопачи у неки наказни сурогат, онда се итекако врши дезинтеграција идентитета и појединца и заједнице. У том случају свест о националном идентитету метастазира у егоманијакални шовинизам који у болесној агресији не подноси другог и другачијег, a болесна вера се первертира у нетрпељиво кривоверје или сверазарајуће зловерје, свеједно да ли идеолошког или секташког предзнака.
Шта je за Вас држава и који je њен политички смисао?
Верујем да није ни мало неумесно да одговорим цитирајући једног од највећих ововековних православних мислилаца, руског философа и теоретичара права, Ивана Иљина који каже да "држава у њеној духовној суштини није ништа друго до отаџбина обликована и обједињена јавним правом, или другачије, мноштво људи повезано заједничком духовном судбином, који су се саживели у заједницу на темељу духовне културе и правне свести". Држава je плод државотворне потентности и зрелости једног народа који je себе потврдио и артикулисао у конкретним историјским околностима. To нипошто не значи да су недржавотворни народи мање вредни од државотворних. To само значи да су државотворни народи историјски и метаисторијски (есхатолошки) одговорнији пред Богом и људима. Ова одговорност се пре свега манифестује у успостављању и одржавању стабилног и неразрушивог правног и праведног поретка који обезбеђује и гарантује најнепосреднију политичку делотворност свих држављана без обзира на њихову националну припадност и верско определење уколико не разарају интегритет.
Србско питање je изузетно актуелно. Да ли га доживљавате као демократско, духовно или пак као неко друго питање?
Потпуно сте у праву. Србско питање je више него актуелно, и то не само данас већ у последњих осамдесет година. Тачније, од тренутка када су Срби, као један од ратних победника 1918. године, угурани у антисрбску утопију и каљугу југословенства из које до дана данашњег још увек не могу да се извуку и ослободе. Србско питање јесте пре свега егзистенцијално птање - питање најелементарнијег опстанка Србске нације на ветрометини Новог светског антихришћанског поретка. Сада je потпуно извесно: двадесети век за нас Србе јесте период највећих посрнућа, пораза и полома. Двадесети век jecтe небивало губилиште србске духовне, националне, државотворне и животне енергије коју без помоћи Божије никада нећемо моћи да надокнадимо и обновимо. Србство из двадесетог века излази са веома позлеђенин и расчереченим духовним и националним ткивом. Ви врло добро знате да су отимањем србске националне субстанце за само неколико деценија, декретима и директивама, створена четири "народа" • црногорци, македонци, муслимани (тзв. бошњаци) и југословени. To je у историји досад невиђени случај фабриковања непостојећих и неисторијских народа, a на сличан начин и пo истом антисрбском рецепту чини се све да се Србска Православна Црква разори стварањем некаквих карикатура у облику новокомпонованих псеудонационалних псеудоцркава у БЈР Македонији и на Цетињу. У каквој страховито тешкој и неповољној историјској и геополитичкој ситуацији ми морамо да решавамо србско питање показују следеће опомињуће речи које није изговорио неки параноични поклоник такозваних теорија завере, већ нико други до чувени француски геополитички и војни теоретичар, некадашњи Де Голов саветник, генерал Пјер-Мари Галоа: "Не смемо заборавити да Срби против себе имају највеће политичке и финансијске силе света: Немачку која се свети због србског отпора њеним хегемонистичким плановима, Америку која жели да се додвори нафтоносном исламу стварањем нове исламске државе на Балкану, муслинанске државе које би желеле да преко Босне и Косова отворе себи врата у Европу, и најзад папски Рим који им не прашта православну шизиу и коме je стало да поврати Хрватску и Словенију ослобеђене од марксистичког атеизма". Овој опомиљућој анализи заиста није потребан никакав коментар.
Пошто je већина нација на Балкану релативно мала, поставља се питање њиховог опстанка. Решења која су у оптицају укључују и нове интеграције. Ми који смо живели у претходној Југославији видели смо да je то била респективна држава, са великим манама, али и великим могућностима. Она није успела да се одржи, али ни Србија, оваква каква jecre, нема шансе да се одржи без нове интеграције, односно заједничког живота са балканским нацијама. Како видите будућност?
Нисам пророк ни пророчки син, али сам потпуно сигуран да je смислена будуђносг Србије једино у снажној србској националној држави. Само снажна држава Србија јесте гарант свеопште регионалне стабилности, ео ипсо и европске безбедности. Што се србских националних интереса тиче, садашња неповољна геополитичка ситуација неће трајати вечно. Ми, или бар наши потомци, морамо бити спремни за тaj тренутак који, поред осталог, подразумева и ослобађање сада окупираних делова србског отачаственог простора. Ми не можеио и не смемо да се одричемо онога што јe наше. Што се тиче претходне Југославије, сматрам да je она била само одскочна даска за стварање неколико нових националних држава на Балкану. Наша je историјска и геополитичка несрећа што се то десило на огромну србску штету.
Питање аутокефалности Македонске православне цркве и аутокефалистички покрет у Црној Гори као да су показатељи да у овим државама, то јест народима постоје снаге које не желе интеграцију са Србима, мада то нема велике историјске логике?
To, уствари, нема иикакве логике али има свог објашњења. Наиме, и македонска такозвана "православна црква" и секташка булумента следбеника антихришћанског распопа Мираша Дедеића јесу демонски пројекти из антисрбског арсенала. Знају непријатељи православног Србства да je Србска Православна Црква државотворна Црква и зато беспомучно покушавају да пакленом алхемијом произведу што више раскола не би ли некако ослабили духовни имунититет Србске нације. Али, не може се нико са Светињом играти - Жив je Бог и живи су Срби Божији. Пропашће сви политикантски покушају који на бласфенији граде свој идентитет.
У Србији осим традиционалних цркви и вера имамо и новопојављене секте, финансијски богате и веома агресивне у придобијању верника. Да ли je овде дијалог и толеранција кључ за верско питање?
Једно од обележја успостављања Новог светског поретка и духовности Новог доба (New Age) jecre разарање хришћанства и традиционалних хришћанских вредности на којина почива евролска култура и цивилизација. Управо зато се поспешује бујање секташких организзција на оним просторима где je хришћансгво npe много векова примљено и усвојено. И зато није нимало случајно зашто je на србском поднебљу присутно више од три стотине секти од којих већина уопште није ни регистрована. Оно што свакако охрабрује jecтe чињеница да се проблему штетног деловања тоталитарних и деструктивних верских секти, гуру покрета и психо организација приступа озбиљније не само у редовима Србске Православне Цркве већ и од стране најкомлетентнијих стручњака Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Србије. Треба неизоставно напоменути да књиге угледене новинарке Војске Југославије Биљане Ђурђевић ("Ловци на душе - верске секте и покрети") и елитног капетана криминалистичке полиције Зорана Луковића ("Верске секте - приручник за самоодбрану") спадају у ред најозбиљније и најбоље србске сектолошке литературе. Тиме се, Богу хвала, показује и потврђује да je сарадња и координација србских државотворних и државочуварних сталежа - свештенства, војске и полиције -предуслов успешне одбране србских духовних и националних интереса. Што се тиче дијалога и толеранције, они су могући само тамо где постоји добронамерност и добра воља у којима Србска Православна Црква и сви православни Срби и Србкиње нису никада оскудевали. Али, они који желе да вас покоре и насиљем или перфидним лукавством наметну своја такозвана верска убеђења, они сигурно не маре ни за какав дијалог нити пак имају толеранцију за друге и другачије. Управо тако наступају и поступају секте које у име истине, слободе, смисла и живота сеју лаж, робство, бесмисао и смрт.
Сломенули смо дијалог и толеранцију као могућа начела решавања верских и других питања. Интересује ме која су, поред њих, православна државотворна начела и колико она могу бити кључ нових интеграција?
Србска православна државотворност претпоставља неколико битних момената. Пре свега сагласје (симфонија) Цркве и Државе које омогућује оптимално решавање свих виталних питања националног, друштвеног и државног живота. Затим, примењивање начела законитости које подразумева правну стабилност у свим сферама постојања државне заједнице. Ми Срби смо ово начело примили из римског права и почели да га примењујемо још од времена Светог Саве који je Номоканоном (Законоправилом) регулисао и устројио србски црквено-државно-народни живот (види студију др Жарка Видовића, "Свети Сава и римско право" у књизи "Суочење Православља са Европом", Цетиње 1997). Тим начелом je јасно, прецизно и, што je најважније, ефикасно разлучена извршна, законодавна и судска власт у лику благоверног владара, црквено-државних сабора и судства. Ево величанственог примера начела законитости у контексту србске православне државотворности: "Све судије да суде no закону, право, како пише у Законику, a да не суде no страху од цара". Ово je један од два чувена члана Душановог Законика који говоре о правди, то јест о истинској слободи судске власти. Управо због начела законитости србска православна државотворност не може да се изопачи у некакву апсолутистичку тиранију или у теократску утопију. Начело законитости омогућава оно што већ поменути Иван Иљин назива "хришћанска правна свест". Следеће Иљинове речи, премда написане далеке 1935. године у књизи "Пут духовне обнове", исказују суштину делотворности хришћанске правне свести: "Превладавање ове духовне кризе, коју данас преживљава човечанство, не може се постићи нити остварити само спољашњим и формалним реформама. Не ради се само о новим установама и законима, ради се о обнови правне свести. Прва и последња, одлучна реч припада самом духу, то јест у датом случају правној свести. И само тим путем могуће je истински и стваралачки обновити политички и државни живот". Свако ко подробније жели да се упозна са правним аспектима православне државотворности то може и мора учинити исчитавајући незаобилазну четворотомну студију "Историја српског права у немањићкој Србији" из пера Теодора Тарановског, руског правног историчара и предратног професора на Правном факултету у Београду.
У Србији се често чује да je укључивање у Европску унију један од приоритетних циљева, то јест циљева којима наша политика треба да тежи. Међутим, има код нас, посебно у оквиру Србске Правослаане Цркве, људи који изражавају сумњу у саме темеље на којима je заснована Европска унија. Шта Ви мислите о томе, има ли алтернативе овом пројекту?
Неоспорна je чињеница да je прича о фамозном укључивању у Европу и Европску унију најчешће сведена на ниво демагошке флоскуле или пароле за дневно-политичке потребе. Пре свега, треба имати у виду веродостојну истину да je такозвани евроскептицизам својствен чак и у оним земљама које су чланице Европске уније. Тако, например, Велика Британија није у Евроленду - зони заједничке валуте у Европи. И ма колико да je значајно европско монетарно јединство успостављено на самом почетку ове године (npe свега зато што je задало веома озбиљан, можда и пресудан ударац лихварској доларској хегемонији), ипак je политичко јединство Европе још увек далеко. Интереси чланица Европске уније су толико различити и некоординисани, главна препрека су трошкови финансирања једина два заједничка програма - дотација пољопривреди и помоћ неразвијеним регионима Уније, за које се годишње троши око 100 милијарди долара. Треба се, такође, присетити да су државе ЕУ биле прилично подељене око последњег бомбардовања Ирака, да су својом пасивношћу отвориле простор америчкој дипломатској активности на Балкану, затим, све израженија идеја Велике Британије о "специјалним односима са САД", итд. Занимљив je и податак да већина чланица eвропске унмје жели да ce појединачни доприноси заједничкој каси задрже на 1,27 одсто домаћег бруто производа, док Немачка, која je од јануара преузела шестомесечно председниковање ЕУ, захтева да joj ce што хитније смањи годишњи npилог заједичкој каси од 22 милијарде марака. Није, дакле, cвe баш тако идилично и ружичасто када je у пмтању нови глобални пројекат под називом Европска унија. Поготово ми православми морамо трезвеног ума и без еуфорије да посматрамо питање европске интеграције. За нас, пo свој прилици, није ни предвиђено да учествујемо у том процесу. Управо то нам најдиректније казује Семјуел Хантимгтон изјављујући пpe неколико година у интервјуу берлинском листу "Die Tageszeitung" следеће опомињуће речи: 'Морамо да схватимо да ce Европа завршава тамо где почиње православии и муслимански свет*. Тиме je овај теоријски гласноговорник Новог светског поретка америчке хегемомије још једном жигосао правослане народе као неевропски реметилачки фактор. Oвa Хантингтонова православофобична артикулација jecтe само репетирање једне раније опаске француског историчара Жан-Батист Диросела. Наиме, Европска заједкица јe још крајем осамдесетих година затражила од Диросела студију о политичкој коначности (finalite politique) европске интеграције. Диросел je источну границу Европе повукао тамо где су некада биле границе Каролиншког царства. Тиме je најдиректније ставио до знања да Европа не прилада православним народима. Уједно je, да ce послужим једном грубом метафором, пљунуо на гроб великог и честитог европског државника Шарла де Гола који je сматрао да ce Еврола простире од Атлантика до Урала. Важно je присетити ce да je ЕУ сада изневерила своју примарну жељу изречену осамдесетих годмна у "Белој књизи" и "Јединственом европском акту" о намери да Еврола буде ослобођема туторства Москве али и Вашингтона. Почетком деведесетих ЕУ je одбацила своју платформу *3аједничке спољне и одбрамбене политике ЕУ" и придружила ce Северноатлантском пакту (НАТО) запоставивши даљи развој своје спољнополитичке и војне компоненете без обзира што je то био један од главних циљева Мастрихта. Еврола јe себи допустила да постане слепо оруђе у рукама глобалиих м тоталитарних интереса Сједињених америчких држава. Оваква каква сада јесте, са антиправославним и србофобичним предзнаком, Европа je идеална слушкиња Јудеомасонско-америчких сатаниста који граде Нови светски поредак на шггету духовних и нациоиалних суверенитета некада хришћанских европских нација. To je американизована и обездушена Европа која са демонском насладом убија дванаест србских беба 1992. године у породилишту у Бањалуци; то je Европа која одобрава паклена усташка зверства у "Бљеску" и "Олуји" маја и августа 1995; то je Европа којз учествује у мучком и кукавичком нуклеарном бомбардовању Срба у Релублици Србској августа и септембра 1995; то je Европа која најподлијим преварама хвата, хапси, пребија и убија честите србске патриоте ђенерала Ђукића, Домановића, Ковачевића, Дрљачу, близанце Вучковиће, Стевана Тодоровића, ђенерала Крстића...; то јe Европа у којој амерички европомрзац и србомрзац Ричард Холбрук изува ципеле и ритуално чучи са смрдљивим шиптарским србоубицама; то je онa која демонски подмукло ћути пред постојањем крематоријума у селу Клечка; то јe Европа хашке инквизиције пред којом су Срби криви само зато што су живи... Нека јe човекољубиви Господ у поноћ европљанима такве Европе.
Откуд онда Грчка као православна земља у Европској унији?
Грчкој јe, пo свој прилици намењена, улога дестабилизатора у будућим приблмжавањима правослааних иарода у циљу стварања снажног савеза православиих земаља који треба да пружи једину истинску алтернативу за избављење из "геополитике хаоса" (види истоимену књигу Игнациа Рамонеа) коју креирају САД. Савез православних народа jecтe једина озбиљна алтернатива глобалној и тоталитарној американизацији политичког, војног, економског и културног живота. Један од највећих србских православних политичких мислилаца у дијаспори, др Марко С. Марковић (сорбонски доктор политичких наука и питомац Православног богословског института Св. Сергија Радоњешког у Паризу), у својој чувеној студији "Православље и Нови светски поредак" (Образ, Београд 1994) умесно упозорава и опомиње: "Једино савез православних народа може да заустави и отклоии перспективу Трећег светског рата. Не само да ce тада нико не би усудио да тај блок нападне него би можда и муслимански народи најзад увидели да су ударили кривим путем, јер ce до сада нису борили за сопствене интересе него су били само играчка у рукама својих смртних непријатеља. Нужно je, пpe свега, да православни народи схвате глобално положај у коме ce налазе и разумеју да су колективно угрожени иако, привидно, тешкоће у датом тренутку сноси само њихов православни сусед". 0 могућим приговорима да je овај геополитички пројекат неоснован и нереалан, др Марковић каже: "Није ли савез православних народа био и остао утопија? Историја сведочи супротно. Када су ce, 1912. године, Србија, Грчка, Бугарска и Црна Гора, уз политичку подршку Русије, сложно одупрле Турској, Турци су, после више од пет столећа, били најзад прогнани из Европе. Овога пута, ако ce православни народи благовремено не освесте, Турци би могли да ce на Балкан ускоро врате, користећи ce њиховом неслогом. Православним народима остаје да бирају: или ће да ce уједине и спрече катастрофу или ће бити уништени једни за другим".
Шта Православље може да понуди Балкану и Европи?
Православље вековима нуди оно што je најпотребније не само Балкану и Европи већ читавом свету у свим историјским временима и на свим географским просторима. Православље нуди Онога Који jecre "Пут, и Истину, и Живот" – Јединог Спаситеља, Господа Исуса Христа без Којег не можемо ништа добро да чинимо (види Еванђељеno Јовану 14:6 и 15: 5). У конкретном геополитичком и реалполитичком контексту православни хришћани морају да ce повежу и сврстају у снажан и стабилан савез православних народа са свим предностима безбедносног, политичког, економског и културолошког карактера које пружају неразрушиву противтежу америчком хегемонизму и исламском фундаментализму. Ова противтежа je итекако потребна колико балкану толико и Европи.
Православље несумњиво има шта да понуди Балкану и Европи. Међутим, због тромости и слабог руковођења оно, изгледа, опет пропушта шансу да религиозно обнови васељену?
Не бих могао да ce сложим да јe у питању, како Ви кажете, "слабо руковођење". Православна Црква као "Једна, Света, Саборна и Алостолска Црква" (израз из Никео-цариградског Символа вере) jecтe npe свега живи Богочовечански и небоземни организам и љубавна (јер јe неприсиљена) литургијска заједница Бога Живог и Истинитог са људима. Управо зато сви ми - архијереји, свештеиство, монаштво и верни народ - у складу са својим благодатним могућностима и талентима имамо одговорност за Цркву и Њен живот, јер сви ми који смо ce "у Христа крстили и у Христа обукли" имамо одговорност за Цркву Koja јесте Тело Христово. Ако сви ми будемо светлост и со свету и ако благодатну енергију своје православне побожности уткамо у наше свакодневне животе и у нашу сталешку делотворност, онда ћемо заиста као људи Божији преображавати и духовно обнављати свет на благословену корист нашу и наших ближњих. Тиме ce, уствари, потврђује хришћанска одговорност за све и за свакога.
Политички плурализам, то јест демократија je једно од начела савремене Европске уније. Међутим, Срби са њом имају и негативна искуства, например у Релублици Србској, где ce она користи за довођење прозападних политичара на чело Србске. Да ли Православље може прихватити демократију и да ли оно може бити политички плуралистичко? Да ли ово начело има алтернативу?
Демократија je данас један од кључних митова које у име своје антихришћанске митолошке парадигме намеће Нови светски поредак. Демократија je пар еџеланце полуга глобалне идеолошке манипулације којом ce најбескрупулозније разарају суверенитети националних држава. Теоретичари политичке митологије Новог светског поретка желе да нас увере да je демократија "коначни облик хумане владавине": "Ми смо можда сведоци краја историје, то јест крајње тачке идеолошке еволуције човечанства и универзализације западне либералне демократије као коначног облика хумане владавине". Ово опасно Фукујамино трабуњање жели да употребом апокалилтичког дискурса о тобожњем "крају историје" изазове робску и идолопоклоничку пасивност, оданост и, штавише, подршку свим духовним, политичким, економским и другим наказностима Новог светског поретка. Ми Срби врло добро знамо како ce од стране САД и њихових послушника успоставља та лепозвучна "универзализација западне либералне демократије". Успоставља ce CNN-овским и сличним глобалним медијским манипулацијама, пакленим инсценирањем злочина за које ce оптужују Срби (ул. Bace Мискина и Маркале у Сарајеву, село Рачак на Косову и Метохији, итд.), НАТО бомбардовањима радиолошким бомбама, инквизицијским методама злочиначког Хашког трибунала, зверским и бездушним прећуткивањем постојања крематоријама у косовском селу Клечка (откривен крајем августа 1998.) у којем су шиптарски сатанистички зликовци спалили неколико десетина Срба међу којима je било и деце, и тако даље, и томе слично. Треба знати да у демократији не влада никакав народ. У демократији над обезбоженим и слуђеним народом (демос) владају они најгори - хохшталлери, хуље, кукавице, лопуже, хомосексуалци... Сетимо ce само ко стоји на челу САД као светског расадника демократије - кукавички кривоклетник, сексуални напасник, перверзни манијак који са љубавницом сексуално општи преко томпуса, лажни протестантски хришћанин, виновник финансијске вајтвотерске афере и Богзна шта све не. Треба ce смело упитати: шта je ексхришћанској Европи и читавом свету донела демократија? Донела je право да моралне и полне наказе у лику хомосексуалаца склапају бракове, да побеђују на изборима за песму Евровизије (израелски трансвестит Дана Интернационал, 1998. године), да буду министри у владама својих демократских и либералних држава (нпр. у британској влади седе четири огавна педера који ce поносе својим изопачењем). Демократија je, такође омогућила свим тим моралним и полним первертитима да гордо одржавају своје хомосексуалне олимпијаде и марширају европским метрополама. (Прве недеље у августу 1998. године у Амстердаму су одржане Пете олимпијске игре хомосексуалаца и притом je склопљено стотине педерских и лезбијских бракова.) Поштовање педерских права у име "људских права" и то je, такође, један од наказних плодова глобалне подвале под именом демократија. Демократија je донела и (не)људска "права" да јеретици, секташи и антихришћани пљују и опогањују све хришћанске вредности. Приче о томе да je демократија уствари владавина права и закона, јесу приче из репертоара митологије Новог светског поретка намењене слуђеним наивчинама и гордим глупацима. Не може право као такво само no себи да влада, нити су пак закони сами no себи гарант праведног поретка. Власт je увек персонална a не алстрактна и колективна у облику некакве фантомске "владавине народа". Само праведан и хришћански побожан владар који располаже полугама државне, државотворне и државочуварне моћи jecтe гарант правног и праведног поретка у држави у којој ce живи no стратократским начелима. Само владар који зна да je политика страшна и света служба народу и држави и да je власт страшно и свештено дело, само такав владар јесте истински одговоран државник.
Да ли ce Ваша патриотско-политичка организација Отачаствени покрет Образ залаже за обнављање православних вредности у србском друштвеном и државном животу?
Национално-патриотска организација Отачаствени покрет Образ чији сам, милошћу Божијом, председник јесте једини србски политички пројекат који ce у потпуности залаже за обнављање и ревитализацију традиционалних србских хришћанских вредности у свим сегментима националног и државног живота. To подразуиева смело кретање мукотрпним, претешким и веома уским путем, али то je једини пут који не води у неки од безброј амбиса којима су Срби данас окружени. Уздамо ce само у помоћ Бога Живог и Истинитог, a Бог ће помоћи, како каже наш Патријарх Павле, ако буде имао коме
Интервју словеначком часопису "DRUŠTVO 2000 - časnik za mišljenje, umetnost, kulturna In religiozna vprašanja", објављен и у београдском недељнику „Глас недеље"
3. марта 1999.
Нема коментара:
Постави коментар