Нестају речи, леди се срце, мрзну се мисли, и у оваквим приликама потребна је златоуста вештина светог Николаја Жичког и Лелићког. Али мора се нешто казати сада и на овом месту, јер нас је напустио онај за кога знају какав је само они који су га и лично познавали. Јер само они знају колики је и какав је то губитак.
Ко год је икада загрлио Небојшу, ко год је икад видео његов осмех, ко год је икад чуо његов глас – он зна какав је ово губитак за све нас овде који смо га познавали и за читаву Србију. Тај осмех и тај глас ће од сад као прозирна мрена бити на нашим очима и на нашим ушима, и до краја живота наших пратиће нас – и онда када будемо били слабији него што би он био – и даваће нам снагу. Као што нас је за живота лично пратио, охрабривао својим ведрим очима – тај неустрашиви младић са душом, тај велики Србин са образом и тај истински политичар са Крстом – пратиће нас као што нас и сада прати, невидљив. Сад његови земни остаци мртвим очима гледају у крст који је проповедао, а на његовом хладном, леденом челу су Xристов монограм и српска тробојка. Око њега су српски свештеници, браћа, ратници…
Само онај ко истински воли Србију и ко зна шта је српска Отаџбина, он зна какав губитак осећамо у овом страшном часу. А отишао је, заувек, онај за кога сам мислио да никако не може умрети пре мене, онај за кога сам веровао да ће, једнога дана, говорити о мени док будем лежао тамо где је он сада, под тробојком. Али Божја воља је тако одредила.
Данас лажна Србија не зна за његову смрт, лажна Србија не жели да чује да је он умро, као што није знала да чује и да види његово постојање. Једном од најоклеветанијих међу свим Србима и једном од најчеститијих међу свим Србима, та лажна Србија не даје своје новинске стране, не даје телевизијске минуте, не даје ни минут свог времена за тиху молитву за Небојшу Крстића.
Али, срећом, постоји и она истинска Србија, тамо где се земља и небо спајају, и тамо је славље данас. Богородица Ваведењска, Архистратиг Михаило, Свети Великомученик Георгије, први Срби нашега пута Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава, Свети Стефан Првовенчани, Свети Краљ Милутин, и сви Немањићи од образа, и сви ратници, данас су ту са нама. Нема почасног плотуна, нема ордења за груди онога који је заиста имао срце у њима, али зато невидљиви оклопници српске историје дижу своје мачеве, подижу кациге и примају онога који је у њих увек веровао, који је гледао у њих као у истинске очеве и прародитеље наше.
Небојша Крстић је био човек који је све добио већ самим рођењем, кроз име и презиме.
Неустрашиви Небојша, један од последњих српских витезова, човек који се никада није плашио смрти, човек који је био храбрији од свих које сам познавао – храбар ведрином, храбар неодустајањем, храбар спремношћу да прими крст клевете, клевете оних које је највише волео. Ништа не боли више него када те твој српски брат по роду са страшћу непријатеља мрзи и клевеће; када не жели ни да те саслуша, ни да те чује и с презиром одбија да се придружи заједничкој борби за вредности које су постојале у оно време у које смо Ја и Небојша гледали са истом вером.
Његово презиме у себи носи крсни знак и Небојша је од кад зна за себе веровао само у херојство са образом; веровао је само у српство са крстом, православно, спремно да понесе голготски венац и да се прикључи онима који су пре нас и боље од нас знали како се брани вера у Бога, како се брани жива вера Господња.
Један од последњих искушеника вере, један од малобројних витезова, један од најотменијих принчева српске историје – до скоро наш савременик, а од сада наш помагач и невидљиви савезник у свим нашим даљим покушајима да бранимо оно у шта је он веровао – Небојша Крстић не лежи овде. Небојша Крстић од данас живи у сваком од нас, а то нису тек пусте речи. То зна свако ко на овом месту држи свећу и у руци и у срцу. И једнога дана сабраћемо се сви ми овде, у истом овом саставу, исто као сада , али са живим Небојшом који ће нас дочекати Тамо где нам тек ваља путовати, који ће нас утешити, који ће нас окупити и онда ћемо поново и заиста бити сви заједно.Васкрсна вера у сабор свих Срба – то је оно што нам даје снагу да преживимо то што од данас више нећемо чути његов глас, нећемо видети његов осмех и нећемо моћи да се загрлимо са Небојшом Крстићем.
Он нас сада чека; чека своје родитеље, чека своју вољену жену, чека своје пријатеље, чека своју браћу и саборце из „Образа“, чека све оне Србе који знају да виде и умеју да чују. Већи од свих нас, он је данас разлог због чега је Ниш тужна престоница српства. И сви живи, и сви они више него живи погледи данас гледају у правцу овог погребног цвећа на његовој последњој постељи, гледају у правцу онога који заслужује много бољи говор него што су ове речи које једва успевам да изговорим, јер до сада када год сам ја говорио и Небојша је говорио. Сада морам ја да говорим, а он загонетно ћути. Али говориће зато у нашем срцу онако као што је то увек знао: са светосавским законом у грудима, погледа упереног у звездано небо вечне славе српске.
У то име желим још само да ставим на његов одар овај ловоров венац славе српске – уместо генерала, пуковника, мајора српске војске која не постоји – загледан у смисао његове смрти, у смисао смрти свих оних младића, млађих од мене, млађих и од Небојше, које сам овако целивао у мртво, ледено чело на ратиштима широм Србије. И сви сада размишљамо о смислу оног страшног пожара у нишкој Саборној цркви који је пратио мој и Небојшин последњи заједнички наступ у његовом родном и гробном граду, и сви тражимо скривени смисао нестанка Небојшиног. Тај смисао је, верујем, само у једном: у провери наше вере, у провери наше храбрости, у провери наше одлучности да ли можемо и да ли умемо да издржимо без Небојше, а са Небојшом. Без видљиве помоћи наших бивших сабораца и наше расрбљене браће, али уз помоћ оних најбољих међу Србима који нас гледају одозго, тамо где је сада наш Небојша.
И осим овог посмртног венца, донео сам са собом још један знамен. То је мали, дрвени, јерусалимски крст са гроба Господњег, који желим да (пре него што последњи пут целивам нашег Небојшу) ставим на његове груди, и то баш на корице његове књиге коју сада носи на своје последње путовање, баш тамо где пише „Победити или нестати“. Морамо победити да не би нестали.
Срешћемо се ми још, Небојша.
Драгослав БОКАН
Нема коментара:
Постави коментар