субота, 28. јануар 2012.

[АНАЛИЗА]:Занимање - спортиста

Kакав мора бити спортиста и откуд, уопште, спортиста да буде једно од занимања? Зар није спортиста неко ко из љубави почне да тренира неки спорт, постигне неке резултате, а када спортска енергија нестане, он се врати неком свом занимању, факултету који је студирао или каквом неком послу?

Али, да видимо прво како је настао спорт и какве су му биле изворне вредности.

Онакав каквим га ми данас знамо, спорт је настао у античкој Грчкој. Грци су творци Олимпијских игара, које су биле скуп спортских такмичења у различитим дисциплинама, а које су први пут одржане 776. године пре нове ере. Античке олимпијске игре биле су нешто што је духовно спајало старе Грке и што их је раздвајало од осталих „дивљачких" народа.

Цело образовање старих Грка било је прожето такмичарском филозофијом, потребом да се међусобно надмећу. Грцима су спортска такмичења била један од облика поштовања према њиховим боговима. Отуд и изреке „у здравом телу здрав дух", „мера је оно најбоље" и „склад лепог и доброг".

Нажалост, видимо да се данас спорт све више претвара у моћну индустрију у којој се обрћу огромне своте новца. Пјер де Кубертен, француски педагог и историчар, оснивач Међународног олимпијског комитета, познат као отац модерних Олимпијских игара одржаних 1896. године, јасно је указао на то да циљ телесног васпитања није стварање телесно здраве особе, просветљивање младих и оплемењивање њиховог тела, већ стварање беспоштедног борбеног карактера и „гвозденог тела". Он одбацује изреку „у здравом телу здрав дух" (mens sana in corpore sano) и опредељује се за изреку „борбени дух у мишићавом телу" (mens fervida in corpore lacertoso).

Уместо спонтаности, маштовитости, задовољства, у савременом спорту главна брига постали су врхунски резултати, пробијање граница издржљивости и новац. Уместо играчке вештине, у спорту доминирају борилачки карактер и техника, која постаје средство за обрачун с „противником", за постизање рекорда и стицање све већих количина новца. Спортисти се претварају у савремене гладијаторе. Али, не тако давно, спортисти нису тако размишљали.

До пре само педесет година, генерације које су улазиле у спорт имале су жељу за игром и спортским усавршавањем. Нико није размишљао о успеху и новцу док није одрастао и сазрео као спортиста. Данас имамо смешну ситуацију да деца која још нису ни почела честито да тренирају, причају са родитељима какав ће уговор склопити са Реалом из Мадрида. Малишани купују црвене патике као Бекам или се тако шишају, а нико не каже да ће играти као Бекам.

Још погубније јесу духовне последице неправилног доживљаја спорта. Још је Жан-Жак Русо, најутицајнији филозоф просветитељства, био одлучни противник такмичења и давао је предност човекољубљу над славољубљем: „Нарочито нека далеко буде свака сујета, свако надметање, свако славољубље и свако осећање које нас гони да се поредимо с другима. Јер таква се поређења никад не чине а да се у нама не појави извесно осећање мржње према онима који нам оспоравају првенство."

Православна црква нас учи о погубности раздвајања душе и тела, јер душа и тело представљају целовито људско биће и не могу се раздвајати. У спорту тело не постаје оруђе душе (у здравом духу здраво тело), већ циљ сам по себи. Душевни и духовни свет спорту су сасвим непотребни. Спорт укључује надметање, двобој, односно данашњи спортиста јесте успешан само преко победе над противником. Па чак и сама реч „фискултура" (физичка култура) може се протумачи-ти као поклањање телу, чашћење тела (lat. cultura - служење, чашћење) уместо духу, Богу.

Ватрени љубитељи спорта дају пример великог филозофа Платона, који је једном био победник на Олимпијским играма. Међутим, стари Грци нису били бодибилдери, ни спортисти који су тренирали један једини спорт; њих су водили лепота и склад тела, а не већи мишићи. Њихова је припрема обухватала различите врсте вежби: трчање, вожњу кочија, бацање диска, рвање и тако даље. Да би победио, старом Грку је требало јединство снаге и лепоте, сналажљивост, бистра памет у одговорима. Њихове вежбе су биле блиске човеку (на пример, лов, пењање на планине и тако даље).

Данашњи дизачи тегова изазвали 6и код старих Грка не дивљење, него смех: зашто се човек претворио у масу мишића кад чак и магарац може да понесе на себи товар тежине тегова, а да за то не добије медаљу? Једно је сигурно: данас у спорту имамо целу гомилу поломљених лобања и носева,али ниједан спорт није дао ниједног мудраца попут Платона.

Оваква производња рекордера и суперспортиста гурнула је младе људе у још једно зло, а то је дрога, то јест, допинг. Није тајна да све више спортиста прибегава узимању свакојаких дрога да би скочили метар више, стигли на циљ минут брже. Један од водећих немачких спортских лекара је рекао да „никада више, чак ни у далекој будућности, нећемо имати врхунски спорт без допинга". Спортисти не могу стално да обарају светске рекорде и да доносе велике зараде, те зато прибегавају оваквим нечасним и погубним средствима.

Али, која је права функција спорта и у каквом је он односу са нашим телом? Апостол Павле сведочи да су наша тела Храмови Духа Светога. И као што се духовно трудимо да будемо бољи, трудећи се животом и напредујући у врлини, тако и тело мора да вежба крепост и јачину. Зато можемо с правом да кажемо да је спорт начин ојачавања тела, које треба да буде ослонац нашим духовним снагама. Као начин вежбања тела ради служења Богу и врлини, спорт је користан.

Деца морају да имају спортску активност, пре свега да се физички развијају и јачају правилно, да не дође до неких деформитета, кривљења кичме и других ружних повреда. Млади морају бити здрави, да не буду неки „килавци" који ноћу живе а дању спавају, и не могу да подигну столицу, помере сто, а да не кажем да онда нису у стању да буду домаћини породице, да воде државу.

Последњих година на телевизији виђамо више светлих примера, који нису само успешни спортисти већ су и нормални, скромни људи. Али један од њих се некако издваја, а то је пливач Милорад Чавић. Не зна се шта је величанственије код њега, да ли златна медаља на Европском првенству 2008. године или сребрна са Олимпијских игара у Пекингу.

Али Чавић је управо онај дух о ком смо причали када смо тражили истинског спортисту. Од када је почео да плива, то му је отворило свет креативности и упознало га са такмичарским духом. Сам чин играња у води, било да је реч о прскању, скоковима у воду или пливању, представљао је нови изазов за боља достигнућа. Лепота целог тог искуства је у томе што је Чавић уживао у сваком његовом тренутку и што је заиста волео то што је радио. За њега је све то имало смисла, било је истраживачког духа.

Али сваки спортиста се кад-тад суочи са сопственом слабошћу и свешћу да није свемогућ, а Чавићу се то догодило након што је оборио светски рекорд 2006. године. Његов сан се коначно остварио, али он није знао шта даље. Од њега се очекивало да постави нови циљ, међутим, ватра је утихнула. Тада наступају две мрачне године његове каријере, спортски неуспеси, а након страховитих болова у леђима незванично је и напустио пливање.

Чавић је прошао кроз велику кризу личности, схватио је да није срећан и да није више исти човек. Све је то пребродио снажном љубављу према пливању и, након четири месеца, вратио се у базен.

Сви знају наставак. Нашао је снаге и целу трку водио испред светског чуда, Мајкла Фелпса, да 6и на крају изгубио златну медаљу због грешке апарата за мерење времена. То је летос и признала компанија која је произвела те апарате. „Људи, ово је највећи тренутак у мом животу. Коначно сам постигао оно због чега сам тако напорно и дуго радио", рекао је Чавић после трке. „Без вас, породице, пријатеља, не знам да ли бих могао ово да постигнем. Част ми је било да у Пекингу пливам за своју земљу и донесем радост нашим људима."

Милорад Чавић се никада није покајао што је на додели медаља у Ајндховену, када је освојио прво место, носио мајицу са натписом: „Косово је Србија", због чега га је пливачка комисија казнила и одузела му медаљу. „Хтео сам да поручим Србима да остану уједињени око косовске идеје, да не бисмо поново били рањиви", рекао је тада и, иако рођен у Америци, по духу остао искрени Србин.

Никола Велимировић
www.radnaetika.org

Нема коментара:

Постави коментар