Небојша М. Крстић - Живот јесте рат

“Нека буде борба непрестана!
Нека буде што бити не може!”
- Владика Петар II Петровић Његош

“Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири.”
- Свети Митрополит Филарет Московски


Теоријски потентан читалац овог текста протумачиће наш горе исписани наслов у пожељном предразумевању као својеврсни омаж тројици умника европске мисаоне аутентичности – Клаузевицу, Шпенглеру и Фукоу. Наиме, чувену Клаузевицеву дефиницију рата као настављања политике другим средствима, Фуко је смело и умесно реинтерпретирао указујући да је, уствари, политика наставак рата другим средствима! Овај Фукоов реинтерпретацијски захват, обављен у контексту херменеутички легитимног превредновања текста као таквог, јесте за нас више него подстицајан. Са друге стране, дарујући плодотворан данак предсократској брахиологији, Шпенглер је у свом делу “Пропаст Запада” неумољивим бичем најискренијег упозороња ошинуо све потоње европске нараштаје кликтећом опоменом да је читав живот политика, то јест поприште неизбежне јавне и егзистенцијалне одговорности која се најконкретније и најцеловитије потврђује у заједници.
Управо зато: живот јесте рат који треба, како каже Свети Апостол Павле, добро ратовати!

Рат и грех
Постоје само две врсте ратова – праведни и неправедни. Са овом поделом ратова на праведне и неправедне слажу се не само православни хришћани и сви људи добре воље, већ и најкомпетентнији теоретичари ратова.
Само ратови који су одбрамбени или пак ослободилачки јесу праведни зато што се воде искључиво ради очувања слободе или њеног поновног задобијања.
У свету који заиста “сав у злу лежи” људско грехољубље поприма кроз освајачке ратове своју најсвирепију и најнаказнију пуноту безакоња. Освајачки ратови – које отпочињу искључиво богохулни силници не признајући ни правду ни право – увек завршавају агонијским поразом зла које је своју моћ преценило бахато потценивши снагу добра и Правде Божије.
Сви који не желе да живе у Смислу и Истини, то јест, благообразно и по поретку Христовом (в. 1 Кор 14, 40), обавезно падају и поклањају се Сатани очекујући да им он омогући да свим најнечаснијим средствима задобију “сва царства овога света и славу њихову” (Мт 4, 8-9). Другим речима, очекују да уз помоћ “оца лажи” и “кнеза овога света” – то јест Сатане – перфидним лукавствима и најбескрупулознијом силом успоставе светски поредак без Бога и Божијих људи.
Да би успели у томе потребно им је што више плански изазваних и контролисаних ратова, такозваних “сукоба ниског интензитета” којима ће утицати на целовито спровођење својих нечасних намера.
Улога сукоба ниског интензитета у креирању Новог светског поретка
Сада је, несумњиво, наступио почетак завршне фазе разарања србског отачаственог и геополитичког простора уз истовремени покушај планског сужавања и редуковања стратешких и маневарских могућности Русије као потенцијалне глобалне силе кадре да се супротстави америчком хегемонизму. Ово бесомучно разарање догађа се у оквиру антихришћанског пројекта успостављања Новог светског поретка који треба да представља глобалну диктатуру плутократске охлократије (тј. владавине најнеморалнијих и најнечаснијих) на свим нивоима људског постојања. Стога се, сасвим умесно, намеће питање о улози сукоба ниског интензитета у успостављању Новог светског поретка, а би смо веродостојно одговорили на ово питање морамо се, пре свега, успешно одупрети вирусима политикантско-идеолошке острашћености и превазићи сва искушења настала фрапантним непознавањем геополитичких реалија.
Пре свега, треба неизоставно имати у виду да је доктрину и стратегију сукоба ниског интензитета (Low Intensity Conflict) разрадила и усвојила Реганова администрација почетком осамдесетих година са првенственим циљем остварења пројекта Новог светског поретка по замисли “Савета за иностране послове” (The Council of Foreign Relations) у САД. Током осамдесетих година стратегија сукоба ниског интензитета испробана је у више земаља Латинске Америке, Азије, Африке и Европе, да би након тога кулминирала у пројектима разарања Совјетског Савеза, Чехословачке и СФРЈ, а у ове дане сведимензионалним покушајима разбијања СРЈ.
Суштина сукоба ниског интензитета
Сама суштина стратегије сукоба ниског интензитета јесте изазивање криза у другим земљама и управљање њиховим токовима. У политичко-социолошкој и војно-стручној литератури на Западу познат је и општеприхваћен термин “управљање кризом” (crisis menagement), али из разумљивих разлога, не и термин “изазивање криза” иако се ради о две међусобно условљење и повезане фазе јединственог процеса. У стратегији НАТО-а појам “управљање кризом” је официјелно ушао у употребу на седници савета ове злочиначке алијансе, одржаној у Риму 7. и 8. новембра 1991. године.
Што се тиче карактеристика стратегије сукоба ниског интензитета, овде и сада побројаћемо осам најважнијих и најкарактеристичнијих одлика које наводе наши еминентни обавештајно-војни аналитичари и теоретичари др Бошко Тодоровић и пуковник Душан Вилић у већ поменутој студији “Криза – изазивање и управљање кризама”:
непоштовање било каквих етичких, моралних и правних норми;
подређивање свих традиционалних вредносних система голом интересу потрошачког менталитета;
широко распрострањено корупционаштво засновано на принципу либералног капитализма према коме све, укључујући морал и достојанство човека, има своју доларску цену;
вероломност чак и у односима са најближим савезницима;
манипулације јавним мнењем;
амбивалентност са колаборантима у другим земљама;
физичко уклањање опасних противника на најразличитије начине;
организовање терористичких акција.
Заиста је немогуће не приметити да су све горе наведене карактеристике стратегије сукоба ниског интензитета итекако евидентне на србском геополитичком простору најмање последњих десетак година. Вашингтонски архитекти Новог светског антихришћанског поретка ништа не препуштају историјским случајностима и геополитичким импровизацијама. Невоља је у томе што ми потцењујемо њихову бескрупулозну вољу за моћ која жели да читав свет постане поприште неспутане војне, политичке и економске диктатуре плутократских владара из сенке. То је, свакако, превасходни и примарни разлог зашто је Сједињеним Америчким Државама намењена улога светског полицајца спремног да било који део планете прогласи зоном својих стратешких интереса.
Зато није нимало случајно зашто званични назив америчке безбедносне стратегије усклађене са вашингтонским глобалним интересима гласи “Национална безбедносна стратегија ангажовања”. По речима америчког секретара одбране Вилијама С. Коена, то уствари значи да ће “САД наставити да остварују чврсто вођство у међународној заједници, користећи све димензије свог утицаја за обликовање безбедносног окружења. То је нарочито важно за обезбеђивање мира и стабилности у регионима где САД имају виталне или важне интересе као и за проширивање заједнице демократских држава са слободним тржиштем”. Очигледно је да се овде, како Коен без икаквог околишања каже, ради о “императиву да САД, као глобална сила која треба да штити глобалне интересе, морају остати дипломатски, економски и војно ангажоване у целом свету”. Дакле, америчка прича о демократизацији, људским правима, слободном тржишту, спречавању хуманитарних катастрофа и сличне којештарије, очигледно је намењена безнадежно наивним адептима Новог светског поретка вашингтонског хегемонизма. Да не буде забуне, треба нагласити да су горе наведене речи уграђене у темеље нове војно-политичке доктрине САД под називом “Четворогодишњи преглед одбране” (Quadrennial Defense Review, укључујући и “Заједничку визију 2010” – Joint Vision 2010) који је у форми извештаја, маја 1997, после завршеног четворогодишњег циклуса, поднео Вилијам Коен. Суштину садашње америчке војно-политичке доктрине најбоље изражава следећа Коенова реченица: “Ми, у рату, не желимо фер борбу – желимо способности које ће нам обезбедити одлучујућу предност”!
Евроатланско антихришћанство и антисрбско зло
Поучени Светим Oцима Православне Цркве ми врло добро знамо да је “грех корен сваког зла” (грч. “ризон пантон какон амартиа ести”). И рат који су НАТО-убице од 24. марта до 10. јуна 1999. године бесомучно водили против србског народа – уосталом као и сви ратови које покрећу демонски острашћени силници без вере и мере – има своје исходиште и упориште у греху пројављеном кроз морбидну промашеност читаве једне цивилизације која је у духовном, историјском и геополитичкм контексту на најверодостојнији могући начин исказана именицом “запад”. Као што и етимологија ове речи показује (‘за-пад’ јесте место и догађај ‘пада иза’ нечега), Запад је пао иза свега што је Свето и Честито, Људско и Праведно. Зато што је својом гордоумном вољом отпао од Бога и Божијег Смисла и Истине, Запад је пао у несвету и нечеститу “далеку земљу” (грч. “хора макран” – Лк 15, 13) из које нема повратка без плодотворног покајања. И заиста, овај рат јесте језив и суновратан пад богоотпалог евроатлантског Запада: деветнаест финансијски најбогатијих, индустријски најразвијенијих и војно најмоћнијих западних земаља су бесомучно и демонски сладострасно убијали наш народ само зато што смо смело, у заветном слободољубљу, одбили да будемо окупирани србоубилачким лукавством наметаног споразума из Рамбујеа и Париза. Данас, широм планете, свака честита и неугашена људска душа гнуша се моралног и егзистенцијалног пада Запада у најдубљу историјску провалију. Гнуша се слободољубиви остатак света погане чињенице да је деветнаест евроатлантских НАТО држава са својих седамстопедесет милиона житеља напало малени, десетомилионски народ cрбски. И као што недавно каза један мудри србски владика, изгледа да су нас НАТО-сатанисти много потценили када их има само 75 пута више него нас!
Другим речима, војни параван Сједињених Америчких Држава под називом НАТО је од 24. марта ове године* себе дефинисао, показао и потврдио као казнену експедицију Новог светског поретка. Наше слободољубиво неприхватање срамне капитулације разоткрило је праву природу америчког антихришћанског тоталитаризма који се, у крајњој линији, своди на голи сатанизам. Јер шта је друго у питању него сатанизам када евроатлантски србофоби, предвођени вашингтонским сатанистима, са безбедног кукавичког растојања, убијају касетним бомбама и крстарећим ракетама један народ само зато што је непоколебиво одбио да буде окупиран. Убијати дечицу на ношама (трогодишња Милица Ракић из Батајнице), труднице, породиље, бебе, старце, болеснике, путнике – и све их притом на новинарским НАТО-конференцијама бестидног кловна Џејми Шеја прогласити “колатералним штетама” операције “Милосрдни анђео” – шта је то него злодуховни и паклени цинизам, то јест сатанизам у најгорем могућем облику.
Православно витештво и рат

“Не чудите се, браћо, ако вас свет мрзи.”
(1 Јн 3, 13)

“Знамо да смо од Бога, и да свет сав у злу лежи.”
(1 Јн 5, 19)
Говорити о православном витештву није нимало лако ни у временима мира а поготову у периоду када се сви налазимо у сведимензионалном рату који против нас воде бесомучни западни архитекти Новог светског поретка који у својој сатанистичкој острашћености не познају нити пак признају категорије војничке части и витештва. Али, управо зато је потребно, штавише неопходно, говорити о хришћанским темељима србског ратничког и војничког идентитета који се манифестује кроз витешку неустрашивост и истинску (а не лицемерну, „хуманистичку“) човечност.
Православно витештво нипошто не подразумева оно што злонамерници или неупућени претпостављају. Дефетизам, капитулантство и кукавички пацифизам, ма како вешто били маскирани интерпретацијском злоупотребом библијских цитата, ипак не спадају у православну витешку традицију. Православно витештво подразумева и претпоставља свест о катафатичкој неумитности борбе непрестане и апофатичком бивању онога што бити не може. Православно витештво је утемељено на веродостојном и одлучном разликовању духова, то јест на Богом благословеној спремности делотворног препознавања и разликовања личних непријатеља, непријатеља Божијих и непријатеља нашег Отачаства у складу са заветном максимом Светог Митрополита Филарета Московског који каже, тачније апостолски наређује и командује: “Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири!“ То је, уствари, права и аутентична лозинка православног витештва. Да наши Свети Преци нису сатирали непријатеље Србског Отачаства, ми, Срби, сада не би ни постојали.
Жив је Бог и живи су Срби Божији који су, како каза Свети Владика Николај Велимировић, “по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани” (Видовданска проповед у манастиру Раваници 1939. године). Живи су Срби Божији јер су кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст Часни и Слободу Златну. Живи су Срби Божији јер су спремни да дају све за образ, а образ ни за шта. Живи су Срби Божији јер знају да је овај живот борба непрестана у којој бива што бити не може. Такође, живи су Срби Божији јер не желе да продају своју православну веру за белосветску вечеру. Живи су Срби јер право верују у Бога Живог и Истинитог.
Хришћанство је вера неустрашивих и непобедивих. Господ Исус Христос нас бодрећи опомиње: “Не бој се, мало стадо” (Лк 12, 32), а Апостол Његов упозорава: “Не дај да те зло победи, него победи зло Добрим” (Рим 12, 21). Нема нам друге него да чинимо он што су радили наши Свети Преци: сами себе и једни друге, и сав живот свој, Христу Богу предајмо!
Православно витештво, дакле, претпоставља органски спој јуначке неустрашивости и хришћанског човекољубља. То је спој који у пуној мери краси Србску нацију у њеном државотворном и државочуварном историјском континуитету. Управо зато смо ми, Срби, данас једини витешки ратници у свету. И зато су више него умесне и тачне следеће речи пуковника др Светозара Радишића изречене априла ове године током витешке одбране Србства од демонске најезде кукавичких НАТО-хуља: “Једно је потпуно сигурно: Срби су поново померили време, привукли будућност и час коначног обрачуна човечанства са новим планетарним злом, овога пута са заговорницима и инструментима Новог светског поретка. Нису се још једном уписали у историју због тога што су у нечему најбољи на планети (а најбољи су у много чему), нити због тога што су први оборили фамозне авионе F-117, већ, пре свега, зато што су имали смелости да први стану на црту бескрајно моћнијем и озлоглашеном деструктивном и умишљеном систему”.


(Текст је написан 1999. године Господње)