НЕБОЈША М. КРСТИЋ и Отачаствени покрет Образ

Поводом шесте годишњице мученичког пострадања

Из мора посткомунистичког моралног слома са почетка деведесетих година прошлог века и срозавања неких преосталих позитивних друштвено-вредносних тековина које су преживеле и вишедеценијски безбожни тоталитаризам, изрониле су и извесне, иако малобројне, ипак веома значајне повољности за србски народ. Вашарска вишепартијска демократија и бездушна капиталистичка рекламаторска култура, само додатно смућују србски народ, надовезујући се на полувековно комунистичко антисрбско злодело.

Ипак, тадашња новонастала могућност слободног деловања Србске Православне Цркве, слободног православног мисионарења, као и могућност политичког и културног деловања са србског националног становишта, спадају у ретке позитивне промене које је донело то смутно време. Оне и јесу три основне предпоставке за могућност потоњег васпостављања православно-националне политичко-идеолошке опције, као својеврсног израза Светосавља (као православног Хришћанства србског стила и искуства) у савременој политици.

Људи који су се прихватили улоге поновног васпостављања овакве идеолошко-политичке позиције у Срба, имали су задатак да укажу народу (политички сасвим наивном и неискусном) да између неокомунистичких режимских квазипатриота на једној страни и опозиционих прозападних квазимонархиста на другој, нема суштинске разлике, јер сви они заправо представљају природан континуитет комунистичког безбожништва и растакања Србства.

Православни националисти, ослоњени на светопредањску духовну баштину, као и на светоотачке али и нововековне политичко-философске идеје о хришћанском погледу на друштво и политику, покушавају да укажу својим сународницима на чињеницу да промене у србском друштву нису могуће уколико не дође до свеобухватне православне духовне и моралне обнове и уопште промене односа према основма на којима заједница почива. Такав наступ је сасвим супротан од пропаганде подилажења и нереалних обећања демократских партијаша којима они прибегавају при борби за власт.

НАСТАНАК И УСПОН ОБРАЗА

Православно-национална сцена која настаје у Србији почетком деведесетих година прошлог века, имала је два источника. Први је часопис Нова Искра, који је настао са циљем рехабилитације личности Димитрија Љотића, као и његове политичке мисли оличене у идеологији предратног покрета Збор, са акцентом на могућности примене тих идеја у савременим условима.

Други источник поновног васпостављања православно-националне сцене у Срба јесте Православно-мисионарска школа при храму Светога Александра Невског у Београду, из које је проистекао и Отачаствени покрет Образ.

Ова мисионарска школа, имала је свеобухватни православно-мисионарски каратер са просветном, апологетском, антисекташком, милосрдном и издавачком делатношћу. Године 1995. у склопу издавачке делатности школе, покренута је библиотка “Политика и Образ” као и православно-патриотски часопис Образ. То су заправо прве конкретне делатности истоимене организације чији се оснивачки Сабор одржао на дан празновања Светога Апостола Јована Богослова 1994. године. Поменути издавачки подухвати идеолошко-политичког карактера, имају за циљ промовисање православног погледа на политичку и државно-правну сферу друштва у виду сведочења могућности обнављања србског државно-народног Дома на православним темељима по контурама заветне србске духовне вертикале:Бог – Краљ – Домаћин.

На челу овог православно-патриотског подухвата били су млади православни публицисти и делатници мисионарске школе: Небојша Крстић (старешина новооснованог Образа), Владимир Димитријевић и Матеј Арсенијевић, а велику подршку овај подухват је имао у епископу будимском Данилу Крстићу, оцу Митрофану Хиландарцу (предратном члану покрета Збор и припаднику Србског добровољачког корпуса, а потом истакнутом хиландарском монаху) као и др. Марку С. Марковићу, нашем најплоднијем емигранстском писцу и идеолигу србског православног национализма.

Током 1999. године, Небојша Крстић са већином сарадника (али без Владимира Димитријевића и Матеја Арсенијевића) започиње активно политичко деловање на темељу идејних начела часописа Образ. Заправо, те године фактички и настаје Отачаствени порет Образ као политичка организација, с тим што је формално регистрован тек 2002. године, и то као удружење грађана.

Идеја је била да се уз молитвено покровитељство Светога краља Милутина и свих светих Срба и Србкиња, србском народу кроз конкретну организацију понуди могућност борбе за државотворну обнову Србства на аутентичним хришћанским и србским темљима. Такво деловање црпело је идејну снагу из србске традиције и православне предањске светоотачке баштине, тачније оног њеног дела који се бави односом према државно политичким питањима, уз све њене многобројне али усклађене контуре, од теоријских и практичних утемељења начела симфоније Цркве и Државе (из кодификације Светог цара Јустинијана или сличне делатности Светог Фотија Цариградског), па до Светога Саве Србског и његовог Законоправила, као и његовог оца и србског државотворца Светога Симеона Мироточивог. Посебно место у томе имао је и највећи учитељ Србске идеје у новом добу – Свети Николај Србски, затим идеали испевани у нашој јуначкој поезији, као и дела наших савременика попут тадашњег епископа будимског Данила Крстића под чијим благословом је и деловао Образ.

Такође, на основу издавачког и уређивачког рада Небојше Крстића, јасно је да је он неизоставним делом православне политичко-теоријске баштине сматрао и детаљније образлагање наведених питања, које срећемо у делима православних политичких мислилаца и идеолога попут Ивана Иљина или Константина Леонтјева у Русији, или код нас: Димитрија Љотића, Марка С. Марковића, и других.

По узору на Светог владику Николаја, и Небојша Крстић се издигао изнад поделе србских родољуба из Другог светског рата, изражавајући поштовање према свим националним снагама из тих несрећних, страдалних времена, а прихватајући све оно што је код њих добро. Истицао је да пред сваким нараштајем стоји непоновива историјска околност, и да се покрети из прошлости не могу пресликавати у садашњост. Ипак, Небојша је услед залагања за сталешку монархију и националну државу, добро знао да хришћански политички покрети из повести попут ЉотићевогЗбора, Савеза руског народа или Кодреануове Легије Светог архангела Михајла, у многоме морају бити неминован узор свима који у данашњем времену имају призив ревновања на плану хришћанског државотворства. А као човек са таквим призивом, Небојша је испуњавао своју дужност разобличавања демократије као једне од кључних догми Новог светског поретка, указујући на истинско и суштинско значење старогрчке именице “демос”, које се јасно исказује уколико се наведена реч сагледа кроз призму Новога Завета: “Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обезцрковљен и разцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен светотајинске заједнице са Богом. Веома је важио знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19,23-40).”

Осим наведеног разобличавања демократије у формално-терминолошком смислу, Небојша је указивао и на њену антихришћанску и антинационалну суштину: “По свом унутрашњем устројству демократија подразумева плуралистичку визију света и плуралистичко друштво, а то је друштво које не трпи ништа што је у онтолошком смислу сабирајуће. Таквом демократском друштву Православна Црква као Једна, Света, Саборна и Апостолска није ни због чега потребна нити пожељна. Оно ће Цркву третирати на исти начин и истим средствима као било коју од безбројних такозваних «верских заједница»...

...И заиста, као пре две хиљаде година, тако и данас, демос и демократија имају исти предзнак, циљ и учинак. То је бесомучна борба против Христа и свега што је хришћанско. То је, такође, глобална манипулација обезбоженим масама које робски извршавају оно што желе јудеомасонски лихварски сатанисти. Другим речима, демократија је по преимућству антихришћанска политичка идеологија којом се поништавају духовни и државотворни идентитети суверених хришћанских нација.”

У складу са стваралачком природом Хришћанства, Небојша је осим пуке негације квалитета демократије и указивања на безнађе вашарског и антисаборног партијашења, заступао и одговарајућу алтернативу засновану на православним схватањима: “У Православљу носилац сваке одговорне политичке делотворности није некаква безлична и анонимна индивидуа, нити пак скуп индивидуа груписаних у облику партије, странке или класе. У Православљу носилац политичке и јавне делотворности јесте конкретна и непоновива личност, а пошто је личност могућа само у слободној заједници, онда је заједница личности најаутентичнији носилац политичке делотворности, у лику сталежа који једини омогућавају најнепосредније, најорганскије и најсаборније политичко функционисање једне државе.”

Светониколајевско-светојустиновска критика србског народног пада, какву је практиковао и Образ још од свога оснивања, јесте добронамерна и праћена је позивом на покајање и повратак на пут наших Светих и славних предака, чиме се суштински разликује од злонамерне антисрбске пропагандне критике. Чак шта више, Образ је разобличавао антисрбску пропаганду, уз позивање народа на отрежњење, препознавање свих србских непријатеља и ступање у борбу против њих.

Уз тежњу за ослобођењем и уједињењем свих крајева Србског Отачаства, као и неизоставну русофилску црту у концепту спољне политике праћену залагањем за савез православних народа, Образ је указивао на зло савремене јудаизоване и американизоване Европе, залагајући се за самосвојнуевропску Европу државотворних европских нација на којој се налази балкански Балкан и србска Србија, која би заједно са Русијом и осталим православним народима требала да пружи руку и свим другим народима европског и евроазијског тла који желе да ослободе своју културу и одбране слободу од ционистичко-америчке окупације или претње.

У контексту наведеног, Небојша је често истицао светониколајевску дефиницију србског идентитета, која нас подсећа да смо по крви Аријевци, по презимену Словени, по имену Срби а по срцу и духу Хришћани.

Практичну примену Србске идеје, препознао је као пут успињања на заветној вертикали православног Србства. Стога је и говорио да је Србска идеја без православне побожности, обична празна љуштура, али је указивао и на велику недоследност оних православних Срба који национални активизам не препознају као своју хришћанску дужност. Дакле, истицао је насушну потребу синтезе литургијског живота и националног активизма.

У вези са наведеним, говорио је о битности ратничког идеала у виду стратократског елемента у традицији србске државности, који је у симбиози са хришћанским милосрђем, чинилац витештва – особине која се нарочито захтева од православних Срба, јер њих је Бог сместио у такве просторно-временске околности у којима је насушно потребно бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати.

Сходно томе, Небојша је био препознатљив и по разобличавању хипи-“православних” идеја о несупротстављању злу силом. Јеванђелски пример изгона трговаца из храма као и чувену мисао Светога Филарета Московског у контексту апологије става да се светиња и заједница морају бранити и физичком силом, (при чему су само против личних непријатеља, једина пожељна средства борбе молитва и пост), Небојша је истицао онима који свој кукавичлук правдају позивањем на хришћанско смирење: “Ако Бога знамо и вере православне имамо, онда не можемо и не смемо да у име тобожње љубави према личним непријатељима будемо равнодушии према богохулним секташима, усташким крволоцима, шиптарским србоубицама, војвођанским аутономашима, јудеомасонским хуљама и свима онима који желе да нас злодуховно, политички, војно, економски и на било који други начин раслабе, окупирају и пониште претварајући нас у робље Новог светског поретка.Своје личне непријатеље побеђујемо кроз молитву и пост, плодовима истинског смирења задобијеног благодаћу Божијом. Али, непријатеље Божије и непријатеље нашег Отачаства можемо побеђивати само праведном силом. Усташе, потурице, шиптари, НАТО окупатори и остали србомрзци не маре нити хају за било какве споразуме, уговоре, преговоре или договоре. Они узмичу само када се на њихову демонску силу одговори Богом-благословеном праведном силом. Праведном силом мора се одлучно ударати и на све овдашње проклете хомосексуалце, педофиле, наркодилере, безскрупулозне пљачкаше народне и државне имовине...”

Као организација која ће се (у вези са Образом) бавити теоријско-идеолошким питањима, основан је 2001. године (а регистрован годину дана касније) Центар за истраживање православног монархизма, који ће и по каснијем срозавању, узурпацији и постепеној идеолошкој дезорјентацији Образа, наставити самостално да делује и то веома успешно.

Наслоњен на поменуте идејне узоре, истакавши начела богољубља, родољубља, домаћинског поретка и борбе за витешке оружане снаге, Образ је предвођен Небојшом ступио у србску политичку арену, сву искаљану од свеопштег политичког безобразја. Одело које је Покрет навукао на себе, (симболички казано) било је сувише чисто и морало се стога особено водити рачуна да се оно не искаља у дневнополитичкој каљузи позиционо-опозиционог хаоса и безнађа.

Таквом задатку Небојша Крстић био је сасвим дорастао. Био је духовно и иделошки изграђена личност, зрачио је ауторитетом окупљајући око себе родољубиве Србе од интелектуалаца до средњошколаца. Објашњавао је своје идеје на начин који су могли да разумеју и неуки и високо школовани.

Све то је и било јемство успешног деловања Покрета. Од мноштва акција, трибина и разних догађаја везаних за првих пар година политичког деловања Отачаственог покрета Образ, треба издвојити трибине у СКЦ-у и Кући Ђуре Јакшића (у београдској Скадарлији) током НАТО агресије, као и плакате и графите са знамењем Образа који су после Божића 2001. године, украсили центар Београда. Христов монограм какав су носили војници Светог Цара Константина, на црвено-плавој подлози која означава древни србски знамен, као и заветне лозинке србског хришћанског идентитета које су испуњавале плакате, указивали су да је реч о нечему сасвим другачијем а не само о још једној у низу организација из мноштва свакојаких и компромитованих “патриотских” скупина које не поимају христоцентрични карактер аутентичне Србске идеје.

Такође треба истаћи разноврсну борбу образоваца против деловања секти, одбрану Удружења књижевника Србије од петооктобарских антисрбских револуционара, као и кључну улогу Образа у организовању онемогућавања параде хомосексуалних изопачењака током лета 2001. у србском престоном граду, при чему је управо Образ имао улогу каналисања антимужеложничког потенцијала србских патриота. Са преко пет стотина активних сабораца и на хиљаде присталица, са разгранатом организационом инфраструктуром широм србских земаља, као и са мноштвом успешних и веома посећених трибина широм Србије током те 2001. године, Образ је направио значајан успех у релативно кратком периоду.

Организује се и удружење Свети Јустин Философ као незванични студентски огранак Образа на београдском Философком факултету а потом и на Шумарском, са планом ширења и на остале факултете. Националистичке трибине и акције образоваца на факултетима изазивају велику пажњу јавности, нарочито Први сабор србске омладине после 1944. године на Београдском универзитету који је заједнички организован са тадашњим удружењем студената Филолошког факултета окупљним око часописа Двери Српске.

Антисрбске снаге упорно воде прљаву пропаганду против Образа, али такви очекивани удари само додатно јачају Покрет. Стога, долазе на ред и подмуклија средства, попут забране од стране антисрбских власти да се организују редовна предавања Образа која су се сваке суботе после Бдења одржавала у препуној сали парохијског дома при београдском храму Светог Архангела Гаврила.

Трибине на којима наступају старешине Образа као и ретке прилике у којима се Небојши отварају врата медија, бивају максимално добро искоришћене услед чега србски непријатељи увиђају да имају противника каквог нису очекивали и коме не могу пронаћи било какву мрљу. Добили су противника који наступа са другачијих позиција у односу на дотадашње класичне “ТВ патриоте”.

Због свега тога, очигледно је и донета одлука да се Небојша Крстић ликвидира. У навечерје празника Ваведења Пресвете Богородице 2001. године, зликовци су остварили свој крвави план и обезглавили тада најперспективнију политичку организацију у Србији, чији успон је изгледа могла да заустави само оваква трагедија. Као што је познато, убиство је заташкано и цео случај је званично представљен као саобраћајна несрећа. Стога је било потребно пар месеци да би се на основу свих доказа као и понашања надлежних, дефинитивно закључило да је реч о убиству. Такав закључак се можда могао и наговестити јер су медији прећуткивали вест о самој погибији, а указујућа чињеница могла је бити и захтев Хенрика Лундена, специјалног изасланика Хавијера Солане за Србију, да разговара са Небојшом. Тај разговор обављен је неколико месеци пред убиство.

Ипак, Образ је макар неко време издржао последице овог тешког ударца, консолидовао је редове и наредних година извео низ веома успешних акција међу којима треба истаћи кампању подршке србском јунаку Радовану Караџићу, као и устајање у одбрану ћирилице и србских традиционалних знамења. По питању локалног организовања, треба рећи да је у банатском, ужичком, бачком, сремском и неким другим одборима дошло до импресивног пораста чланства и до спровођења бројних и врло успелих акција. Формирају се бројни обласни, градски и месни одбори. У некима од њих оснива се Школа националног васпитања са циљем интерне идеолошко-просветне делатности. Било је и гостовања у електронским и штампаним медијима, као и организовања моба у србским манастирима.

Ипак, само неколико месеци након Небојшиног пострадања, почиње да се јавља и обрнута тенденција (која се одвијала паралелно са овом првом) у виду постепеног осипања старог чланства. Најпре група старих чланова окупљених око новобеоградског одбора и удружења Свети Јустин Философ(предвођених Андрејем Протићем) услед неслагања са објављивањем истине о убиству Небојше, и замеркама на низ других ствари везаних углавном за управљање Покретом и питање дисциплине, напушта Образ током 2002. године.

Годину дана касније, долази до нових трвења унутар Покрета. Наиме, два старија члана из Ниша, ђакон Бобан Миловановић и Александар Мицић, који су били и високи функционери Образа, имали су суштинске замерке на функционисање Покрета и самовољу председника Главног одбора Младена Обрадовића, али су на Сабору Образа у мају 2003. године (вољом апсолутне већине учесника) и сами искључени из чланства због нарушавања дисциплине.

Поменуто удружење студената Свети Јустин Философ, по изласку из Образа наставља да делује, али са дистанцирањем од Покрета као и постепеним али све већим удаљавањем од идеје изворног Образа.

РАСПАД ПОКРЕТА И НАСТАНАК ЛАЖНОГ ОБРАЗА

Све наведено указује да је убиством Небојше, непријатељ успео да елиминише носећи стуб Образа, и тиме уздрма целу његову грађевину која се временом почела распадати. Главни узрок томе јесте недостатак правог ауторитета какав је био Небојша, после чијег убиства и почиње лагано осипање старог чланства а испољава се и тенденција идејних лутања од првобитних принципа, како код бивших тако и код актуелних чланова. Али постоје и споредни узроци који су кумулативно са овим главним довели до нежељеног исхода.

Ту пре свега имамо у виду случај већ поменутог Младена Обрадовића, Главног секретара Образа из времена Небојше Крстића. Од свог приступања Образу, Младен иако веома млад, издвајао се великим залагањем, организационом и пропагандном способношћу услед чега је задобио велико поверење Небојше и старијих чланова Покрета. А био је и међу неколико функционера који су без роптања и веома храбро понели терет руковођења организацијом после Небојшиног убиства.

Међутим, Младенова пожртвованост и огромна посвећеност Покрету и Идеји због које је још давно задобио велико поштовање сабораца, почела је временом да се изопачује у фанатични егоизам. Био је исувише млад када је почео да стиче медијски публицитет. Једноставно, све му се то пребрзо десило. Почео је да ужива у “везивању кравате” и ТВ гостовањима, што је код њега распламсало страховиту гордост. Помислио је да има мисију, односно да је богомдан да предводи национални покрет. Временом се сасвим поистоветио са Покретом и потпуно запоставио приватне обавезе (студирање, на пример). Себе није могао да замисли другачије осим на челу Образа, па макар се тај Покрет свео и на занемарљив број чланова.

Стога се почео понашати као да му је готово све дозвољено у борби за место првог човека Образа. Током 2003. године, почео је да исказује самовољу, ничији савет није желео да прими, одбијао је идеје о било каквој акцији уколико оне нису потекле из његове главе. Последица тога огледала се у низу великих пропуста и брљотина у раду Покрета, услед чега већина функционера Образа и Младенових најближих сарадника доноси одлуку да на челу организације он мора бити замењен.

Међутим, Младен израђује фалсификат Статута Образа у коме себи намењује већа овлашћења него што их по стварном Статуту има, и противстатутарно и самовољно повећева број чланова Главног одбора, како би у њему имао већинску подршку. Председник београдског одбора и члан Главног одбора Образа, Ненад Јовановић, упућује тужбу Суду Части(судском органу Покрета којим је руководила адвокат Мирјана Кузмановић) поводом Младеновог фалсификовања Статута, при чему овај орган Покрета пресудом потврђује истинитост чињенице о Младновој злоупотреби, односно фалсификовању Статута.

Такође, постојала је основана сумња да је Младен својевољно злоупотребљавао новац Покрета користећи га за личне потребе. Она се темељила на чињеници да нико (па ни надлежни секретар Иван Вељовић) није могао да добије увид у рачун и да књижи прилоге и приходе, који су повремено били и прилично високи.

Након свега тога, уз учешће већине функционера Образа, организован је Састанак Главног и Извршног одбора Покрета у проширеном саставу, на коме је Младен Обрадовић смењен. Он се, међутим, оглушује о ту одлуку и на скупу себи наклоњеног дела функционера и чланова, а уз помоћ чињенице да су регистрација Покрета, печат и контрола над сајтом били у његовим рукама, присваја и узурпира Покрет. Већина одбора и чланова окупљених око Ненада Јовановића, Николе Марића, Бошка Маринкова и Предрага Цветиновића, који су се успротивили Младеновој самовољи и злоупотребама, деловаће организовано још неколико месеци.

У том периоду спроводе се акције лепљења плаката против НАТО пакта и против абортуса, а организује се и низ трибина широм Србије као и једна веома успешна трибина у Аустралији. У том периоду било је и неколико гостовања у медијима.

Међутим, ови одбори који су се супротставили Младеновој узурпацији, убрзо одустају од деловања под именом Образ јер увиђају бесмисленост и штетност паралелизма у деловању. Наиме, Младен је као што је поменуто, поседовао регистрацију, печат и сајт Покрета, а уживао је и подршку неколико одбора и мањег дела чланства, што му је ипак омогућило да делује.

Нажалост, захваљујући поверењу који је стекао својом вишегодишњом пожртвованом делатношћу, Младен је успео да превари и два веома значајна одбора у унутрашњости – нишки на челу са Гвозденом Ђокићем и Бојаном Митићем и новосадски на челу са Велибором Штулом, задобивши њихову подршку у сукобу са београдским и другим значајнијим одборима који нису могли да пређу преко Младенових злоупотреба. Ова два поменута одбора задржала су дух старог Образа, тако да је организација која настаје као плод Младенове узурпације, захваљјући нишком и новосадском одбору ипак делимично задржала привид истинског Образа и поред чињенице да се, одласком већине функционера и чланова, гаси фактички континуитет са старим Образом као и организационо-правни континуитет (фалсификовањем Статута и оглушавањем о одлуку Суда Части).

Ипак, ни такво стање није дуго трајало. Као што светлост не може имати заједницу са тамом, тако и нишки и новосадски одбор постепено увиђају право лице Младена Обрадовића. Настављајући са самовољом, запостављајући православну духовност као суштински битну компоненту истинског Образа, експанзијом кича и увођењем у организацију неких сумњивих типова, који више подсећају на криминалце са потерница него на православне патриоте, Младен постепено одбија од себе и оно мало чланства које му је остало верно.

Идеологија старог Образа, код Младена данас постоји само на папиру јер је он временом, у духовном и идеолошком погледу, сасвим закржљао. Услед страховите гордости и самоузношења, помислио је Младен да зна довољно, при чему је сасвим запоставио лично духовно и идеолошко изграђивање. Услед тога, његови јавни наступи своде се махом на неукусно непрестано понављање крилатица и цитата без улажења у било какву идејну суштину и дубину, што га чини смешним у сукобу са идеолошки утемељеним антисрбским противником и тиме његову интелигенцију и несумњив дар за беседништво чини сасвим јаловим.

Јуна 2006. године, услед Младеновог учесталог кршења Статута, прикривања стања на централном жиро-рачуну, ширења лажи међу члановима, самовоље и разбијања саборности организације, нишки одбор доноси одлуку о замрзавању својих активности а новосадски одбор се самоукида. Поменута два одбора, заједно са повереништвима у Аустралији и Канади и одбором у Сомбору (који се накнадно формира) као и председником некадашњег петровградског одбора Витомиром Малешевом (који се прикључио организацији проистеклој из Младенове узурпације), најпре су покушала да иницирају сазивање Сабора организације на коме би Младен био позван на одговорност, али овај се наравно на то оглушује чиме исказује врхунац своје узурпације, али и потврду чињенице да егоизам често кулминира глупошћу. Наиме, Младен је на тај начин посекао две преостале гране на којима је седео.

После раскида са нишким и новосадским одбором (као и доцније основаним сомборским одбором и наведеним повереништвима у емиграцији), Младен остаје практично усамљен, без икакве инфраструктуре и са занемарљивим бројем обманутих и углавном веома младих чланова, који му наизменично долазе и напуштају га увидевши с ким имају посла.

БУДУЋНОСТ ИДЕЈЕ ИЗВОРНОГ ОБРАЗА

Што се тиче бивших чланова некадашњег Образа, односно њихове позиције данас, уочљива су четири исходишта. Један део старих образоваца се услед онога што се збило, разочарао и сасвим изгубио вољу за деловањем; други део се сасвим посветио личним обавезама, трећи део је активан у другим националним организацијама, а четврти делује у оквиру мањих организација и неформалних група широм Србије које су проистекле из некадашњег Образа.

Небојша Крстић је својим делом утабао стазу савременог православно-патриотског политичког деловања у Србском Отачаству, на стотине људи је привео или макар приближио литургијском животу Цркве, својим текстовима и беседама обогатио је савремену православну апологетику и философију, као и идеју православног србског национализма и монархизма. Такође, својом појавом и наступом у духу аутентичне србске господствености, показао је како треба да изгледа и наступа србски политичар са Крстом и колико он као такав штрчи у односу на сивило демократске партијашке каљуге кафанског псеудонационализма. На крају, својом мученичком погибијом, на делу је посведочио витешке идеале за које се залагао и дао пример свим својим следбеницима и поштоваоцима у садашњости и будућности.

Путем организације коју је основао, Небојша је повезао мноштво људи међу којима до данас постоје чврста пријатељства као и неугасива жеља за државотворном обновом Србства на светосавским темељима.

Уверени смо да Небојшина жртва није узалудна и да ће дати праве плодове у своје време.

Група сабораца некадашњег Образа